UB- „Hvala vam puno, ali nećemo moći. Vreme je poljskih radova, moramo da pomognemo majci, da pokušamo nešto da zaradimo i ozbiljno se pripremimo za početak školske godine. Hvala vam“. Tim rečima je Maksim Maksimović (17) iz ubskog sela Zvizdar morao da odbije ponudu Crvenog krsta da sa sestrom Teodorom (15) i bratom Lukom (13) ode na sedmodnevno besplatno letovanje. Maksim, petičar, glumac i recitator, ne čeka septembar samo zato što voli školu. Jer, kada krene školska godina, na njegov račun će leći 5.400 dinara stipendije koju dobija kao odličan đak. A to je jedini siguran mesečni „izvor prihoda“ za njega, sestru, brata i majku Marinu (38).
Kada bi se dom Maksimovića u Zvizdaru, šest kilometara od Uba, gledao samo iz vazduha, to bi bila idilična slika – ravan plac, trava zelena kao na „Rajku Mitiću“, oko prostrane prizemne kuće starinske arhitekture sa sve tremom, cvetna bašta. Kući, staroj više od pola veka i već dobro protrešenoj u zemljotresu pre tri decenije, međutim, mora se prići. A kad se uđe u nju, nikakve idilične slike više nema.
„Gledano spolja, sa okrunjenom fasadom i popucalim zidovima, i ne izgleda potpuno loše. Unutra, međutim, koristimo samo ovu centralnu prostoriju od 20-tak kvadrata, koja nam je dnevna i spavaća soba, trpezarija, kuhinja i sve ostalo. Uz kupatilo od kojeg nema vajde jer nemamo vodu. Sve ostale prostorije već se godinama urušavaju i sem kao ostave za poljoprivredne proizvode ili stare stvari, ne koristimo ih. Stolarija je baš stara, ali nismo sigurni da li duva kroz nju ili zidove koji ponekad škripe. Iznad nas je plafon koji se stalno kruni, iznad njega je obična trska, a tavani ispod krova s kojeg stalno spada crep, postali su leti stanište za ose i stršljenove. Ispod nas je beton ili zemlja, ali i ta podloga već godinama tone“, slikovito Maksim opisuje dom svoje porodice.
Kada su Maksimovići tu kuću kupili 2005. godine, nisu znali da ju je zemljotres ozbiljno načeo, a godine je dodatno potrošile. Da popravke nema potvrdila im je i stručna ekipa „Radne akcije“ koja ih je posetila pre par meseci, dijagnostikujući da objekat nema nijedan „zdrav“ zid, da krov ne drži nijedan anker, a da ispod kuće postoji čitava mreža tunela od nekadašnjeg zvizdarskog rudnika zbog čega temelji tonu i da joj, pre ili kasnije, spasa nema.
Ono što kuća Maksimovića „ima“ jeste 20 ari placa viška zbog čega ne mogu da dobiju socijalnu pomoć. „Ima“ i dug za struju od čak 110.000 dinara. Struja im je isključena još pre pet godina, godinu dana su živeli u potpunom mraku, radnici ED su u međuvremenu odneli brojilo, a onda se porodica snašla tako što su od komšije do svog doma sproveli kabal, pa Marina plaća komšijin račun za struju.
„Godinama sam radila neprijavljena, posao ne mogu regularno da dobijem jer sam strani državljanin sa ličnom kartom za strance, a državljanstvo čekam već 18 godina. Dok je bilo te redovne plate, bilo je lakše za život. Sada brinem o jednoj baki i uz naknadu za to, povremeno zaradim još nešto od nadnice u poljoprivrednim radovima ili za čišćenje kuća. Zimi, kad nema radova u polju, nema ni nadnice i tada nam je Maksimova stipendija jedini izvor prihoda. Deca nisu gladna, žedna, gola ili bosa, ali kao tako dobri đaci i vaspitani i vredni, zaslužuju mnogo više, a ne da žive ovako i strahuju da li će već sledećeg dana imati krov nad glavom“, u dahu priča Marina, koja je u Srbiju za bivšeg supruga Nenada, koji je preminuo pre tri godine, iz Moldavije došla 2001. godine.
Zabrinuta, ali ponosna na svoju decu je Marina. Maksim je apsolutni petičar, finansijski tehničar u ubskoj Tehničkoj školi, recitator i glumac u predstavama svoje škole i ubskog Doma kulture. Teodora je kao „vukovac“ završila osnovnu školu i upisala ubsku Gimnaziju, a i Luka u sedmi razred kreće kao odličan đak sa svim peticama.
„Samo jednog druga imam u komšiluku, najviše se naravno igramo napolju. Majka i sestra spavaju na jednom kauču, brat i ja na drugom. To je prilično naporno ovih noći jer su velike vrućine, pa na smenu ležimo do zida koji je hladan i može da rashladi bar leđa“, priča Luka koji je, dok je bilo moguće, trenirao rukomet, pa pokazuje jednu svoju pobedničku medalju i mašta da ima bar malu sopstvenu sobu.
Njegova sestra Teodora, kako priča Marina, njena je desna ruka koja, dok se ona nalazi u nadnici, sprema obroke, rasprema i održava prostor u kome žive.
„Umemo dobro da se organizujemo. Iako imamo jedan sto sa četiri stolice, koji nam je za obedovanje, učenje i domaće zadatke, ali rasporedimo vreme za svakog od nas. Šporet nam je tokom leta napolju i tu kuvamo, zimi ga unosimo jer nam treba za grejanje, a na njegovo mesto ide vitrina. Nije da previše patim i da sam željna za svim ostalim što imaju moji vršnjaci, jer nije sve u materijalnom, niti je to najvažnije u životu“, jasna je i skromna Teodora.
„Nama pre svega treba struja, jer ni ovako sa sprovedenim kablom nije bezbedno, a noću ga svakako otkačinjemo, jer bi samo jedna varnica bila dovoljna da izazove požar dok nismo budni. Treba nam i voda jer bunar u dvorištu, s kojeg svakog dana donesem po 20 kanti, nema sopstvenu vodu već se ona dovodi iz Uba, a nestašice nisu retke. Nedavno smo tako sedam dana bili bez kapi vode“, objašnjava Maksim.
Onda se ljubazno zahvaljuje pozivu Crvenog krsta za letovanje, sa majkom se dogovara da zajedno idu da beru šljive u nadnicu jer, kako kaže, „1. septembar je blizu, treba spremno dočekati školu i biti spreman da se dosadašnji uspeh zadrži“.
Predrag Vujanac/Blic