VALJEVO- U vreme kada su velika domaćinstva sve ređa, porodica Nastić iz Kamenice svojim primerom podseća koliko topline, snage i živosti nosi život sa četvoro dece. Priča o Nastićima otkriva kako izgleda iskrena borba, nesebična posvećenost i lepota porodičnog života na selu.
U dvorištu porodice Nastić u Kamenici uvek je živo. Ujutru se čuje škripa kapije, lajanje psa i dečji glasovi koji se prepliću dok se žuri u školu. Najstarija Jasmina, trinaestogodišnjakinja, hita da ne zakasni u osnovnu školu u Kamenici. Lazar, osmogodišnjak, takođe pohađa tu školu, šestogodišnja Hristina se igra u dvorištu, dok se najmlađi Uroš, rođen pre samo pet dana, još navikava na svet oko sebe.
‘’Prvo ih spremim za školu, pa doručak, pa posao. Posle toga sve ide svojim tokom — uvek ima nešto da se radi. Kada se vrate iz škole, pomognu oko stoke, oko kuće, pa opet domaći. Nema predaha, ali je lepo“, priča Desimirka, majka četvoro dece.
Aleksandar (42) i Desimirka (33) venčali su se 2012. godine. Kažu da veliku porodicu nisu planirali, ali da im je sada kuća puna graje i smeha — onako kako su oduvek želeli.
‘’Prvo dete smo planirali, ostalu nismo, samo se desilo. Ali sve je došlo kako treba. Nije lako, ali najlepše je kad ih sve vidim zajedno, nasmejane“, kaže Desimirka.
Nastići žive od poljoprivrede — gaje malinu, kupinu i nekoliko krava. Svako ima svoj deo posla, a kad počne berba, svi su u polju.
„Može da se živi ako se radi. Zavisi od godine, od suše, od vode…Voda nam je najveći problem. Ali ne žalimo se — radi se, pa šta Bog da. Jasmina ide sa mnom u štalu, bere malinu i kupinu. Lazar gleda krave, Hristina više oko kuće. Svi se uključuju. Najveća mi je radost kad vidim da se ne plaše rada“, kaže ponosno Aleksandar, glava porodice.
Jasmina, najstarija, pored škole trenira i karate u klubu ‘’ZENSHIN’’, u Valjevu. Redovni treninzi i ljubav prema ovom sportu već su joj doneli brojne medalje. Roditelji veruju da joj sport pomaže da razvije disciplinu i odgovornost, a njima olakšava da usklade svakodnevne obaveze.
Iako žive na selu, gde je život sporiji, njihovi dani su ispunjeni od jutra do mraka. Ustaju pre šest, a poslednje svetlo gase tek kada se sve pospremi.
“Vozim ih u školu svojim kolima, tri kilometra, Jasminu u Valjevo na treninge — sve o svom trošku. Ali ne žalim se, važno je da su zdrava i vesela”, kaže Aleksandar.
„Najveće mi je zadovoljstvo kad sve stignem — kad ih nahranim, kad je sve na svom mestu. Posle svega, samo da sednemo pet minuta zajedno. To je sreća“, dodaje Desimirka.
Reakcije okoline na njihovu višečlanu porodicu su različite, ali ih to, kažu, više ne dotiče. Njima je važno da decu izvedu na pravi put i nauče ih da budu pošteni i vredni ljudi.
“Neki kažu: ‘To je mnogo dece’, a neki nam čestitaju i pohvale što se trudimo da imamo veću porodicu. Ne slušamo šta drugi misle, radimo ono što smatramo ispravnim“, kažu Desimirka i Aleksandar.
Njihova poruka drugim roditeljima je jednostavna – da se ne plaše da rađaju decu, da ih vaspitavaju i vole, jer, kako kaže Desimirka, ‘’nije teško kad se čovek navikne’’. Aleksandar dodaje da je najvažnije da u porodici bude sloge i međusobne podrške, jer su deca, kako oboje veruju, najveća radost i bogatstvo u životu.
Ovaj tekst izrađen je u okviru projekta „Puna kuća“ koji je finansiran iz budžeta grada Valjeva. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.