VALJEVO- U današnje vreme, kada svi potežu za zdravom ishranom, vrlo često se na trpezi nađe projino brašno, od koga se prave proja, kačamak i cicvara. Industrijsko projino brašno dostupno je na rafovima mnogih trgovina, ali naći brašno, koje se u vodenici pravi na starinski način, tako što se melje „zrno po zrno“, danas je prava retkost. Skoro tri decenije, taj posao, u Ilovačića vodenici na jednoj od najčistjih reka u Evropi, na reci Gradac u Valjevu, taj posao obavlja Sreten Milovanović (80).
Da bi vodenica samlela džak od 50 kilograma kukuruza ili pšenice potrebno je više od pet sati. Svakoga dana, na vodenici staroj dva veka, „od jutra do mraka“ dežura ovaj vodeničar. Njegovo projino brašno čuveno je širom Kolubarskog okruga, a i dalje, a među kupcima ima dosta stranaca.
„Strancima je zanimljivo kada uđu u vodenicu, jer ovako nešto, najčešće po prvi put vide u životu. Kupuju brašno i nose u svoju zemlju. Najviše je bilo turista iz Nemačke i Švajcarske. U ovom kraju više niko kukuruz i pšenicu ne melje na starinski način, kamen o kamen, kao što to ja radim, jer je vodu zamenila struja. Ovo je najprirodniji način na koji se melje brašno, a kada je nešto dobro, ona nema većih problema sa prodajom“, priča ovaj vodeničar.
Pored ljudi iz valjevskog kraja i stranaca, dosta kupaca ima i iz Beograda, jer je projino brašno sa reke Gradac na daleko čuveno. Kilogram projinog brašna, samlevenog na starinski način, košta 100 dinara. Ovaj vodeničar kaže da ima veliki broj stalnih mušterija, ali ima i onih koji su pomalo nepoverljivi i kojima je na cena visoka.
„Najčešće su muškarci nepoverljivi. Žene su nekako upućenije, znaju koliko je projino brašno dobro i da to nije samo hrana, nego i lek, koji pomaže čišćenju creva. Muškarci su obično sumnjičavi, ne veruju da se kukuruz melje zrno po zvrno, pa ulaze u vodenicu i zagledaju sve. Kada se uvere da je istina sve što sam rekao, najčešće mi čestitaju, jer u ovom kraju niko ne radi na ovaj način. Ima i onih kojima je mnogo da daju 100 dinara, jer ko nema para, njemu je i dinar veliki“, priča vodeničar.
Nekada je na reci Gradac, na samo pet kilometara, bilo čak 15 vodenica, a sada na tom potezu postoji samo jedna.„Kukuruz se melje tako što imaju dva kamena, koje pokreće voda i tako se melje zrno po zrno. Ja sam skoro 30 godina vodeničar ovde. Radni dan mi počinje u 7 časova, a završava se u 18. Iako imam 80 godina nije mi ništa teško i radiću sve dok me zdravlje služi“, priča Sreten.
Ovaj vremešni vodeničar otkriva nam da se na njegovoj trepezi svakodnevno nalazi projino brašno, a pored toga, kaže da je recept za dug život i dobro zdravlje „samo rad i rad“. Dodaje da se ne plaši za naslednika u vodeničarskom poslu, jer će njegovim stopama krenuti unuk, koji ima samo 28 godina, ali veliki želju da nastavi tamo gde njegov deda bude stao.