VALJEVO- Srećan ti rođendan, tata! Volim te, dobri moj starče! Voleo bih da nisi video kada sam se rasplakao dok si na pragu stajao raširenih ruku, a ja… Ne znam, možda je ipak trebalo da te zagrlim i poljubim, nikada ti i nije trebalo više od toga, ali… Čuvam te od sebe, tata, pa ipak ne mogu sebi da objasnim da li sam te sačuvao ili ti je više od svega trebao taj zagrljaj?! Znam, mora ovako, previše te je jada i muka najadilo i namučilo u životu, čuvam te od sebe za sve godine gde se nisi čuvao ginući za sve nas!
Voleo bih da ti objasnim zašto si na pragu ostao raširenih ruku, a ja… Nekako da slažem sebe da nije toliko tuge bilo u tim blagim očima dok sam ti mahao uzmičući… Da ti barem nisam rekao: “Srećan rođendan, tata!” možda se ne bi setio da ti je..?
Prokleta podmukla bolest, toliko je toga uzela osim tog osmeha, tog trena kad se čitav pretvoriš u te mile, blage oči pa poskočiš njima ko dete, a… A, ja te nisam zagrlio, tata! Nisam i najgore mi je što ne znaš zašto, dobri moj? Ništa ti zgrešio nisi, nikada, takvi su dani, tata, pogan je zagrljaj i poljubac premetnula u prokletstvo, ali pamtim… Obećavam ti, pamtim koliko ću ti ih ostati dužan, pa kad prođe sve…
Znaš li koliko ću te zagrliti, tata!!! Za sve što sam ti ostao dužan u ove dane, pa još koji više. Za onaj kada je mama umrla a ti zagrlio batu i mene, baš kako je mama volela da nas vidi… Za one koje nisam zasluživao ali kod tebe nikada i nije bilo po zasluzi već po- srcu, starino moja detinjeg srca! Podmukla bolest, kad je već učinila da toliko toga zaboraviš nek učini da se ne sećaš kako te nisam zagrlio i poljubio…
Čuvam te od sebe čineći da te toliko boli, ali mora tako, tata. Proći će i ovo, uz Božiju pomoć, toliko je muka prošlo, ti barem znaš… Pogan nam je otela zagrljaje, no to je samo pogan, ništavna, zagrljaj je od Boga blagoslov pa i gde te nisam rukama zagrlio- srcem jesam, tata, znaj! Samo da nisi toliko sam, dobri moj! Da se nije toliko tišine nagomilalo odjedanput… Da mogu da ti objasnim zašto bata i ja samo protrčimo…
Zašto su se zidovi tako nadvili i ćute. Pravim se da ne čujem kada kažeš: “Sedi barem malo, sine”. Vrisnem kad odem, kad ne čuješ, samo se pravim da te nisam čuo, tata, ali ne zameri, proći će sve ovo, Bogu hvala, svaki ću ti minut danima nadokaditi, mili moj.
Znam da se ne ljutiš, nikad to nisi znao. Loše bi glumatao ponekad, ali nikad nisi znao. Ja se ljutim, tata! Na sebe, ali mora tako! Sebi ovo pišem, znam da si ti jedini koji pročitati neće, i bolje je tako! Zaboravićeš da te nisam zagrlio…Zaboravićeš da sam ti rekao: “Srećan rođendan, tata!”, pa ustuknuo. Samo nikad ne zaboravi koliko te volim, molim te! Ne zaboravi da nema toliko tišine koja će porobiti ono što se rečima ne mora i ne može reći…
Došli su dani kada te moram čuvati od sebe za sve one dane kada si me čuvao od mene manitoga. Kada si toliko puta pao i ustajao da bismo bata i ja stajali uspravno! Kada si krvario naše rane, ljudino moja! Gospod neka mi te čuva, ja te moram čuvati od sebe za sebe.
Srećan rođendan, tata! Volim te beskrajno! Pamtim svaki zagrljaj, ne brini, ti zaboravi, molim te…
Piše: Mihailo Medenica
Foto: Đorđe Medenica