VALJEVO – Vrganji, lisičarke, zeke, šampinjoni i mlečnice, počeli su da bujaju u šumama Srbije, ali gde su jestive gljive, tu su uvek i njihove otrovne “dvojnice”, poput smrtonosnih pupavki ili panterovki.
“Uvek kada ima gljiva, ima i trovanja gljivama, a razlog je njihvo nedovoljno poznavanje. Međutim, ne postoji univerzalni ključ na osnovu koga se mogu razlikovati jestive i otrovne gljive. Osnovno pravilo je – “da ne postoji pravilo”. I najmanja nepažnja berača može odvesti u bolnicu ili u crnu hroniku”, kaće Dragić Tomić, predsednik Gljivarskog društva Valjevo.
“Osnovna i glavna razlika između otrovnih pupavki i jestivih rudnjača (šampinjona) je u tome što šampinjoni nikada nemaju bele listiće a pupavke imaju. Boja listića kod šampinjona u mladosti je rozikasta i starenjem postaju čokoladne boje ali nikad bela. Kod otrovne panterovke meso je uvek belo, dno drške ima beli ovoj, dok kod jestive biserke meso pocrveni posebno pri dnu drške i dno drške nema ovoj. Otrovna zavodnica sa listićima oštrih ivica raste u grmovima, dok jestiva lisičarka raste na zemlji, ima tupe listiće i raste pojedinačno. Konačno, najkobnija greška je ako se umesto jestive zelene zeke, ubere i konzumira njena otrovna “dvojnica” – zelena pupavka. Potonja gljiva raste na svim mestima, a njena smrtonosna količina je samo 20 grama”, objašnjava Tomić.
Da bi se najgori ishodi predupredili, kaže Tomić, najvažnija je edukacija koju valjevsko Gljivarsko društvo i šumari sprovode punih četvrt veka, sa manifestacijom “Dani gljiva” na Divčibarama, koja kao prva takve vrste u Srbiji traje i danas.