Direktorka Matične biblioteke „Ljubomir Nenadović“ Violeta Milošević je uručila nagradu Branku Anđiću, koji se u svojoj besedi osvrnuo na period pisanja knjige „Na mapi utopije“, kao i na dela Ljubomira Nenadovića.
„ Kada sam počeo da pišem knjigu o utopijama Novog sveta, nisam bio svestan da će to biti i svedočanstvo o mojim utopijama, utopijama subjektivnog posmatrača. Ali, odavno znamo da objektivnost nije na visokoj ceni u umetnosti. Traganje za bilo kakvom utopijom, kao i pokušaj da se ona izgradi, bilo bi u bučnom velegradu ili „daleko od razuzdane gomile“, uvek je potvrđivanje prava čoveka na novi početak. Potraga za sigurnom kućom. Prema uvreženom mišljenju, uprkos njegovom neospornom značaju za srpsku kulturu i obrazovanje, delo Ljubomira Nenadovića doseže skromne umetničke visine; to uglavnom smatraju ljudi koji zaboravljaju da je umetnost pisane reči, pa i putopisa, stvorena jezikom. Više od pola života proveo sam daleko od sopstvenog jezika; da ga ne bih zaboravio, banalizovao, osiromašio, čuvao sam Nenadovićeva „Pisma iz Italije“ na dohvat ruke i povremeno ih nasumično otvarao da bih pročitao nekoliko redova ili nekoliko stranica na savršenom, kristalno jasnom, lepršavom, neposrednom srpskom jeziku, koji me je prožimao kao krepko, dobro odležano vino. Njegov jezik postao je moja sigurna kuća, godinama pre no što je njegovo ime povezano sa mojim, priznanjem koje danas primam. Na kraju, mada nikako najmanje važno: Knjiga „Na mapi utopije“ ne bi bila napisana, kao što ja danas ne bih stajao ovde pred vama, da nije bilo moje uzdanice, muze i najsurovijeg kritičara, supruge Ljiljane. Ona me je podstakla da je napišem i nadam se da nas u ovom trenutku odnekud posmatra, gde god bila“, kazao je između ostalog u svojoj besedi laureat ovogodišnje nagrade Branko Anđić, a objavljeno je na sajtu grada Valjeva.
Na svečanosti koja je održana ispred brankovačke crkve i grobova Nenadovića, nastupio je muzički sastav „Poliptih“.