Uručujući mu povelju, direktorka lajkovačke Biblioteke „Radovan Beli Marković“ Snežana Škorić je podsetila da je biblioteka Belom bila druga kuća, čija su deca bile knjige, čiji su život bile neobične, čudesne i zadivljujuće reči, a da je stvarajući neumorno četiri decenije, inspirisan mestom svog rođenja i življenja, postao je jedan od najznačajnijih srpskih prozaista.
Konstatujući da sada dve biblioteke ovog kraja nose ime naših nedavno preminulih pisaca: ljiška Milovana Danojlića, a lajkovačka Belog Markovića, akademik Bećković je rekao:
„Kada sam prvi put čuo da se u Ćelijama rodio Koder, najzaumniji znalac srpskoga jezika, onda sam lako objasnio odakle ovde i Radovan Beli Marković. Izgleda da postoji neki protok jezika ispod zemlje i šikne na određenim mestima kao gejzir, a da je jedno takvo mesto ovo na kojem smo se mi sada okupili. To su kao one bube koje ispredaju konac pa se i same zamotaju i tako nastaju ćilibari. Tako su i te knjige njihove dragulji, ćilibari, koje se ne mogu do kraja odgonetnuti niti razumeti, niti ima potrebe da se to do kraja učini. Beli je to ispredao neumorno, do poslednjega daha. I to čudo srpskoga jezika, koji spada u najlepše na svetu, ima i ovakve pisce, začarane tim jezikom, koji dokazuju njegovu dubinu, tajnu i veličinu“, rekao je Bećković.
Emir Kusturica je poslao reči zahvalnosti iz Rusije „zahvaljujući svima na priznanju koje nosi ime, kako je već davno primećeno, najneobičnijeg pisca naše srpske savremenosti Radovana Belog Markovića“ i svojevrsno pismo Radovanu, protkano njegovim proznim stilom i junacima, koje je pročitao Bećković.
„Dragi Radovane, plavi satelit koji sam još kao mladić u nebesna prostranstva hitnuo, a koji mi se javlja u svim nevoljama i voljama, zalebdeo je i iznad šina lajkovačke pruge, uzvinute u nebo, Putnikove ciglane i pomesne crkvice, i svih zidanica koje si sagradio, naročito ponad sudbina tvojih junaka koji često van sopstvenih duhovnih skrivnica i nisu bili svoji, kao što se ni mi nemamo i „nismo pri sebi“ tamo gde „život se vuče polako, kao između rovova“. Ipak, zagledanog u tvoje listine „spram srozane sveće“, mislim da me je osvetlila zvezda za kojom je tragao Mihajlo bunardžija, da sam omirisao bagrenje koje se njihalo ponad glave inžinira Devečerskog, a da su se pred nogama mojim ukaljale poljane dok sam za sobom hodio, ili prema sebi, dok se u unutrašnjosti mojoj odvrtao i „neki sanjalački gvint“. Ono što sigurno znam, dragi Radovane, jeste da ćemo se zauvek imati „u kraljevskom jeziku srpskom“, u kojem ćemo hodati pažljivo, a opet odvažno, znajući kuda smo namerili, kao anđeli naši po žici – iznad Drine ili Kolubare, svejedno. U tome je stvar. Stoga, dubok naklon tebi – za koga se sigurno čulo i pre no što si bio! „Radovan Beli Marković, Zadnja pošta Nebo“, naveo je u pismu Kusturica.
Žiri u sastavu dr Slađana Ilić, predsednik, dr Vesna Trijić i master Daren Milivojević jednoglasno se opredelio za knjigu „Vidiš li da ne vidim“ Emira Kusturice, objavljenu 2022. godine u Srpskoj književnoj zadruzi.
Književna nagrada „Radovan Beli Marković“ ustanovljena je prošle godine, nakon smrti poznatog književnika. Emir Kusturica je drugi dobitnik laskavog priznanja, a prvi je bila Slavica Garonja za roman „Šapati Male Vlaške“. Organizator konkursa je Biblioteka „Radovan Beli Marković“ iz Lajkovca.