VALJEVO- Zvao se Stojadin Mirković. Godina- tek 19. Pitomo, pošteno i hrabro dete iz domaćinske i kućevne familije. Opravili su ga otac i mater za vojsku te ’90. godine- valjalo je odslužiti domovini pa imanju, takav je vazda red bio u Srba, a Mirkovići, domaćini, rekoh, iz Gornje Leskovice više Valjeva…bilo ih je pod plodnom crnicom koliko i nad njom. Više je generacija palo po šančevima nego po njivama, za plugom… Zvao se Stojadin Mirković! Imao je već 19 godina, momčina…imao je tek 19 godina, dete…dovoljno da preuzme imanje na težačke ruke kad se vrati iz armije, premalo da otac i majka preuzmu sanduk s onim što je ostalo od…
Pamtiš li ga Srbijo?!
Slabo, ako je sreće, a za sunčanih dana kakav je ovaj ni toliko…
Bio je samo Stojadin Mirković, vojnik, vojna pošta- Bjelovar, seljače iz zabiti više Valjeva, neke Leskovice, pod noktima vazda zemlje na koju težak zamiriše kako se rodi…
Bjelovar, 29. septembar 1991. godine! Divan dan za umiranje, još se leto koprcalo jeseni…dal je i u Gornjoj Leskovini bilo tako, mada planina je to, omrazi rano, teško se i uspeti kad udare vetrovi, a kamoli izneti sanduk s onim što je ostalo…
Pamtiš li ga Srbijo? Stojadina Mirkovića! Heroja tišine i senke.
Seljače, tvrdoglavo i neposlušno, more, ukopalo se to i ne mrda iako major komaduje driugačije!
Major Milan Tepić!
Zapovedio je vojsci da se skloni, da ga ostavi, da se sklone, da odrastu, ostare, al Stojadin ko Stojadin- „neposlušan“ na pretke, eno im krajputaša na Ceru, Kolubari…
Major je zapovedao, ali zaludu, nije imao kome, seljače kad nameri nešto pre će bukva uzmaći njemu nego što će je on zaobići…
Bjelovar- 29. septembar 1991.- grad je zadrhtao od eksplozije!
Blag, sunčan dan je uzmakao ko da svanuo nije…
Bolje da nije, barem ne takav, danas bi Stojadin imao…pa sinu bi il kćeri možda spremao svadbeno ru’o…
Pamtimo li ga, Srbijo?!
Možda za ovako sunčanog dana, jednako divnog za umiranje, sećanja uglavnom!Nema veze, sutra je već novi dan- nova nafaka da zaboravimo Stojadina, jer heroja, Boogu hvala, imamo, baš kao i dovoljno dana da ih zaboravljamo…
Gedža je to, tvrdoglavo ko june, odbio komandu da odraste i ostari ali ne mari, tu smo mi a dok je nas stariće- sećanje, priča, zapis o jednom 29. septembru i nekom tamo Stojadinu Mirkoviću koji je u Bjelovaru stradao uz svog majora postavši- krajputaš pamćenja.
Autor teksta: novinar Mihailo Medenica
https://dvaujedan.wordpress.com/2017/09/29/pamtimo-li-stojadina-mirkovica/
5 komentara na “Pamtimo li Stojadina Mirkovića?!”
Zaplakah se, a nisam poznavala ovog čoveka! Zaista svi treba da se zapitamo! Većina ljudi očekuje da se drugi izbore za njih, za njihovu slobodu i udoban život, da oni, naravno, ni prstom ne mrdnu! Takav smo narod. Malo dobrih, principijelnih ljudi koji u borbi sa „vetrenjačama“ izgube posao, zdravlje a u najgorem slučaju i život. Jedino što preostane je da se takvih ljudi setimo i odamo im priznanje a mi ni to ne radimo! Tako malo, a njihovim porodicama uteha u večnom bolu. Ipak ovaj tekst je dokaz da se takvih ljudi sete oni koji su njima slični! Drugačiji im ni za života nisu ništa značili.
Divan tekst . Neka mu je vecna slava i laka srpska zemlja .
Brate pocivaj u miru neka te andjeli cuvaju
Neka pociva u miru nas JUNAK.
Zaista ima bolesnih ovde na ovom poratlu kada za ovu objavu stave minus .Bolesno nema sta.Narvno fa je Mirkovic istinski JUNAK i treba da bude krupnim slovima..Bolesni umovi.Ok i ovo znamo ko je , nista iznenadzujuce!