Društvo

Potkivački zanat polako izumire

VALJEVO- ”Da ima više posla ja bih negde bliže grada otvorio radionicu, međutim strah me je da neće biti puno mušterija i da neću moći da se izborim sa dažbinama. Zato sam kući pa uz druge poljoprivredne poslove bavim se i ovim zanatom. Inače, ovaj zanat polako izumire. Nema mladih koji su rešeni da uče za kovača. Kod mene dolaze ovde iz komšiluka dvojica mladića, pomažu mi, vole i konje ali nije im toliko interesantno da bi se posvetili ovom poslu”, kaže Zoran Antonijvić iz Popučaka, jedan je od retkih kovača u valjevskom i kolubarskom kraju.

U radnji, koja se nalazi u dvorištu porodične kuće, pokazuje nam kovačku vatru, ćumur, materijal za potkovice, čekić, klešta, vatralj. Sve što je potrebno da bi mogao da pravi potkovice, klepa sekire, raonike, motike … Da bi se napravila jedna potkovica od gvožđa, potrebno je dvadesetak minuta, a ceo proces odvija se u tri faze. Pre pravljenja potkovice uzimaju se tačne mere kopita.

” Najpre se savijaju dva štula u krug na koje se oslanja životinja. To je kao štikla na cipeli. Zatim se napravi šlic, probijaju se rupe i na kraju se zavari gif na vrhu potkovice kako bi bila stabilnija noga kod konja i da može više da povuče. Potkovica mora da ima pravilan oblik. To je kao cipela kod čoveka. Tako isto i kod konja. Ako je potkovica kriva, neravna i ako se dobro neočisti kopita konj ne može da gazi ravno. Potkovica je veoma bitna jer kad nema nje dolazi do upale kopita”, objašnjava Antonijević koji godišnje napravi blizu 300 potkovica.

Skoro da nema domaćinstva u valjevskom kraju koje drži konje a da Zoran nije pravio ”obuću” za njihove ljubimce. Potkiva konje u Babinoj Luci, Dupljaju, Mrčiću, Kotešici, Sedlarima, ide i u mionička i ubska sela. A sve je više posla kaže i zahvaljujući Štraparijadama. Zatišje je bilo krajem devedesetih godina prošlog veka ali poslednjih godina sve je više onih koji drže konje.

” Vlasnici konja su malo nemarni. Po pravilu kopita bi trebala da se održava na svakih 40 do 45 dana. Konj bi trebalo da se potkiva najmanje tri do četiri puta u toku godine. Mnogi nisu u mogućnosti da tako često potkivaju konje a mnogi ih samo drže iz ljubavi, a sa njima ne rade ništa”, kaže Zoran koji pored konja potkiva i krave i volove.

Za razliku od konja gde treba napraviti četiri potkovice, za goveda ide osam na svaku nogu po dve i potkovica se pravi od lima.

” Nedavno sam bio u jednom selu kod Osečine, potkivao volove. Oni su stari 19 godina i nikada nisu potkivani. Papci na nogama su im vremenom toliko narasli da oni praktično više nisu mogli da hodaju, a pošto je taj kraj brdovit vlasnik mi je pričao da se vo iskliza i preturi se. Dešavalo se da se na nogama kod krava stvori čir. U tom slučaju najpre moram da ga otvorim, očistim, zatim zapržim ovčijim lojom i na kraju stavim potkovicu. Dešavalo se da dužina papka kod krava bude i po 40 centimetara. Bilo je toga i kod konja pa mi nekad treba i po pola sata da sredim jednu kopitu, a obično to uradim za  petnaest minuta ”, navodi Zoran za čiju potkovicu, napravljenu njegovim rukama, treba da izdvojiti 500 dinara, dok sređivanje kopita, pravljenje potkovica i potkivanje je 4.000 dinara.

Ovim zanatom bavi se od 1994. godine, a učio je od  Aleksandra Leke Vlajkovića, koji je bio učenik čuvenog valjevskog potkivača Milomira Đurđevića. Sa Vlajkovićem je krenuo kao pomoćnik, da bi malo po malo uz ljubav prema konjima koje i dan danas gaji, zavoleo posao potkivača.

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *