VALJEVO- Radivoj Kojić iz Babine Luke već 47 godina svake sezone orezuje voće, a pauzu je jedino napravio kada je otišao na odsluženje vojnog roka! Kao 18-togodišnji mladić prvi put je u ruke uzeo voćarske makaze i od njih ne odvaja već 47 godina. Iako je napunio 65 godina života Radivoj još uvek orezuje voće kao i na početku svoje dugogodišnje karijere. Posao koji nije lak ni jednostavan za njega ne predstavlja nikakav problem. Bez imalo muke Radivoj pravi nove krošnje šljivama, jabukama, višnjama i drugom voću.
„Meni je milo da ovo radim. Najmilije mi je kad se neko čudi i kaže ‘ti u tvojim godinama još to radiš, i na drvo možeš da se popenješ’. Mlađi kukaju da su ih zabole ruke, a meni ništa. Niko neće da uči ovaj posao. Dolazili su mlađi i ja im pokažem kako da orežu vodopije, oni kažu da im je to dosadno i da ne mogu da rade“, kaže Kojić i dodaje da i nakon svih ovih godina i dalje uči uz profesora Nikolu Spasojevića.
„Nisam baš najbolji što se tiče rezidbe u špalirima. To nisam puno radio i još neke stvari učim. Sad su novi sistemi i traži se drugačiji rad, a ja sam više radio na standardan način“, kaže Radivoj.
Kako orezati voćno stablo učio je svojevremeno na plantažama voća u Brankovini, gde je na ekonomiji nekadašnjeg giganta ‘Srbijanke’ bilo 100 hektara pod jabukom, šljivom, višnjom. Jedinu pauzu u ovom poslu, svih ovih godina, imao je tokom odsluženja vojnog roka.
„Moje kolege i ja smo učili od agronoma. Najviše sam naučio od Dragoljuba Dragojlovića i on je za mene bio najbolji voćar. Puno puta me je i grdio, ali mi je i to mnogo vredelo. Ovaj posao nije težak, potrebno je malo razmišljati, ‘uključiti’ mozak. Meni se sviđa. Sve je dobro dok se ne penješ na drvo. Kad moraš da se penješ da bi orezao grane to već nije prava rezidba. Ali ima i toga mada nije prijatno. Mi imamo štapove sa kojima moge da se orežu grane na visini do pet metara. Nas trojica možemo za jedan dan da orežemo zasad od jednog hektara pod šljivom, i to one koja je svake godine uredno orezivana. Tu nema problema, ali je najteže kada dođeš na tuđi rad i moraš da ga prepravljaš“, priča Radivoj.
Zahvaljujući ovom poslu obišao je sva sela u valjevskom kraju, a na samom kraju sezone odlazi u voćnjake na Debelom brdu zbog snega koji u ovom kraju ostaje do samog proleća. Od toga u kakvom je stanju voćnjak zavisi i koliko će vremena provesti u rezidbi.
„Za svaku voćnu vrstu različita je i rezidba. Najlakše je orezati šljivu, a najteže jabuku. Dok dobro uradiš jednu jabuku za isto vreme može da se oreže 10 stabala ‘stenleja’. Najbitnije je kad prilaziš grani da znaš šta treba raditi. Ako razmišljaš koju ćeš, tu nema rada ni učinka. Treba znati koju granu ostaviti, koju izbaciti, negde mesto treba dopuniti sa granom koja ima porast i ostaviti je za sledeću godinu. Sezona nam je počela i pre nove godine. Ko ima više voćnjaka on sa ovim poslom kreće ranije, a ko ima manje on čeka. Neko sačeka i kraj marta kada počne olistavanje, a prošle godine smo orezivali jedan voćnjak koji je bio u cvatu. I vlasnik kaže da je dobro rodio. Svi kod kojih sam radio bili zadovoljni. I meni je milo kad je tako, jer čim me zove sledeće godine znači da sam dobro odradio svoj posao“, kaže Radivoj.
Njegov radni dan u voćnjaku počinje oko osam ujutru i traje do pet popodne. Kaže da nije vodio tačnu evidenciju koliko je do sada orezao voćnih stabala, ali u sezoni, zajedno sa još dvojicom kolega, oreže preko 100 hektara voćnih zasada.