nedelja, 16. juna 2024.

Pre pola veka podignuta prva vetrenjača u Kolubarskom okrugu

Objavljeno: 28. februara 2019.
Facebook
Twitter
LinkedIn

VALJEVO- Iako je prošlo više od pola veka od kada je izgrađena, a skoro i dve decenije od kako ni žito ne melje, vetrenjača u selu Beomužević svedoči i danas o poduhvatu koji je učinio njen vlasnik. I danas meštani ovog valjevskog sela sećaju se kako je početkom šesdesetih godina njihov komšija Radoje Dražić sagradio vetrenjaču kako bi uz pomoć vetra mleo kukuruz i žito. Bilo im je neobično, ali je ova dovitljivi i snalažljivi zemljoradnik, tada tridesetšestogodišnji Radoje, sopstvenim rukama i u uz pomoć ukućana, podigao vetrenjaču jedinu na teritoriji Kolubarskog okruga, a možda i šire.

Zoran Dražić priča da je njegov deda Radoje išao u Vojvodinu da bi video kako su građene tamošnje vetrenjače i sam mehanizam. Matrijal je nabavljao po celoj Srbiji i zatim ručno sklapao.

“ Sve je rađeno ručno, jer u to vreme nije bilo alata koji bi mu kao sada olakšao posao. Mehanizam za mlevenje je takođe ručno rađen uz dva kamena za mlevenje zrna, koja rade kao na vodenici potočari, samo što ceo mehanizam umesto vode pokreće snaga vetra. Šest trapela, prvobitno postavljenih na metalni stub, bile su prečnika šest metara. Međutim, jednom prilikom dunuo je jak vetar i pokidao ih pa su one skraćene na pola, kako i danas stoje“, priča Zoran.

Zoran Dražić

Na parceli na kojoj je Radoje sazidao vetrenjaču su idealni uslovi za njen rad. Tu uvek ima vetra i na osnovu toga je došao na ideju da je sagradi. Zoranova majka, Ruža koja je kao i njen suprug Života, povremeno mlela žito pomoću vetrenjače kaže da su u dvorištu kraj kuće imali veliki bor  po kome su znali da li ima ili nema vetra .

“Ako bor šušti tada smo pokretali vetrenjaču. Brzina mlevenja zavisila je od jačine vetra.  Dešavalo se da u koš za mlevenje naspem džak žita od 50 kilograma i dok dođem do kuće,  koja je udaljena od vetrenjače nekoliko stotina metara, ja moram da se vratim jer je žito već bilo samleveno. Za rad vetrenjače najbolji je bio zapadni vetar, dok južni nikad nije korišćen, jer je bio mnogo jak i nestabilan, a mogao je da pokida mehanizam. Kada se naspe žito, podigne se kamen i trapela se okrene u smeru u kom duva vetar i ona počinje da melje“, ispričala nam je Ruža Divnić.

Osim što su mleli brašno za sopstvene potrebe i drugi su dolazili i donosili žito. Mleveno je za komšije, ali i domaćinstva iz okolnih sela. Kada nema vetra tada sve stane, a kada duva onda je mlin bio pun džakova i deda Radoje celu noć melje. Imao je i sobicu gde je spavao.

Vetrenjača je bila u funkciji dok svaka kuća u selu nije dobila električnu energiju i mnogi kupili prekrupače za mlevenje kukuruza. Trapele su se prema Zoranovoj priči okretale i devedesetih godina prošlog veka, ali su žito tada meleli više za sopstvene potrebe.

“Ona sada nije u funkciji, ali može da se pokrene. Neophodno je dotegnuti mehanizam, podmazati zarđale delove, neke ležajeve zameniti. To ne zahteva previše novca, ali treba dosta vremena da se to uradi. Voleo bi da se okreću trapele, a ne mora da melje. Slabo se ko interesuje za vetrenjaču, ona sada više služi kao orijentir kada nam neko dolazi u posetu“, kaže Zoran Dražić.

Pored toga što ponovo može da služi nameni za koju je pre skoro šest decenija i sagrađena, ova jedinstvena građevina u našem kraju, mogla bi da postane intersantna i za turiste koji dolaze u grad na Kolubari.

 

 

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *