VALJEVO- Dugogodišnji dopisnik dnevnog lista „Politika“ Budo Novović otišao je u zasluženu penziju. U tekstu koji je nedavno objavio u svojoj matičnoj kući prenosi utiske od dolaska u Valjevo do kraja radnog veka. Tekst prenosimo u celosti:
Kad dođeš u bilo koji grad /A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno / Kad dođeš vrlo kasno u bilo koji grad /Ako taj grad bude slučajno Valjevo… Ovi stihovi iz kultne poeme koji su obeležili jedan deo života i stvaralačkog opusa najvećeg živog srpskog pesnika Matije Bećkovića, dobrim delom su okrznuli i mene. Došao sam u Valjevo na godinu, najviše dve, a ostao četrdeset. To odmah govori da se ne radi o bilo kojem i bilo kakvom gradu, već o bajkovitoj varoši na Kolubari, sa čudesnom privlačnom moći i „mandžama” koje samo ona zna da pripremi. Kad vas u’vati, lako vas ne pušta.
Najveći kvalitet Kolubare i brda su njegovi ljudi. Jesu Valjevci proračunati, oprezni, zavidni, ali isto tako ne nedostaje im ni nesebičnosti ni poštenja. Duhoviti su, talentovani, ambiciozni i bez teškoća prave razlike između žita i kukolja.
Kada je u pitanju novinarski posao, znaju da ga cene, ali ne i da precenjuju. Nisu im mrske ni prejake reči, posebno ako ne pogađaju njih direktno. Znaju iskreno da se raduju kad o njihovom gradu, kulturi, privredi, selu i sugrađanima u novinama osvanu lepe i pohvalne priče.
Na početku grickanja žurnalističkog hleba savetovano mi je da, ako želim da me poštuju, ne treba da budem previše fin. Ipak, pored više pokušaja, nije mi polazila za rukom predložena transformacija. Možda se nismo najbolje razumeli, ali od tri novinarska uzusa: informisati, žigosati i afirmisati, nijedan nisam zaobilazio, s tim što sam sve vreme imao neodoljivu želju da nečiji trud, umeće, upornost, lucidnost ili hrabrost pohvalim i podržim.
Na stranicama „Politike” zabeležene su brojne priče o mladim talentovanim ljudima iz ovog kraja, ali i cele Srbije, koji su po naučno sozercanje dolazili u prestižnu Istraživačku stanicu u Petnici. Poljoprivrednici, posebno voćari iz valjevskog kraja, često su bili moje „zvezde”. Osećao sam se kao član tima kada je inženjer Živorad Cvetković obelodanio da je konstruisao uređaj za sušenje namirnica koje za ishranu koriste astronauti tokom dugih vasionskih misija. Sa ushićenjem sam pisao o „ženi zmaju” iz valjevskog sela Stave, o farmi zmija otrovnica – poskoka, a skoro nedelju dana, kao kakav histerični kolporter, mahao sam naslovom „Trumanova jaja iz valjevskog kraja”.
Zadriglim direktorima, stranačkim stručnjacima opšte prakse i pretežno pristojnim, lokalnim vlastodršcima nisam se previše bavio, jer sam na vreme shvatio da je politika veština za stvaranje problema. Bio sam na strani života.
Paralelno sa svojim pisanjem činio sam sve da pomognem da Valjevo ne sklizne u zembilj provincije. Od Moderne likovne galerije, Internacionalnog studija, Narodnog muzeja, preko Valjevske gimnazije, Džez festivala, Gudačkog kvarteta MIS, Nevernih beba, svetskog baletana Milorada Miškovića, Tešnjara, VAKUM-a, Protinog spomenika vajara Mila Jevtića, Istraživačke stanice Petnica do „Bosisa”, „Gejta” i Povlenskih kugli, pravio sam improvizovani Kineski zid da cunami zvani kontrakultura, jeftina zabava, šund i slični performansi ne zapljusnu ovaj grad.
U prvoj liniji odbrane bili su i poznati književnik Radovan Beli Marković sa svojom „Živčanom japijom”, „Lajkovačkom prugom”, „Orkestrom na pedale” ili „Knezom Miškinom u belom Valjevu”, Zdravko Ranković s „kolubarskom Britanikom”, novinari Dragan Todorović, Ljiljana Kecojević, Branko Vićentijević, književni kritičari Ostoja Prodanović i Branko Pirgić, profesor Radovan Marjanović, glumci Veca Andrić i Branko Antonić, grafički dizajner Dušan Arsenić, spiker i čuvar ćirilice Zoran Stanojević, buntovnik i ikonopisac Bogoljub Arsenijević Maki…
Naravno, nisam mogao sve vreme da budem fin, jer su Valjevo i Kolubarski okrug bili golema žrtva skandalozne privatizacije. Kroz lavirinte i kaljuge tranzicije još prolazi, doduše uz nešto manju groznicu. To su bile priče u kojima, često, nisam znao da se kontrolišem, te sam lopove i prevarante nazivao pravim imenima.
U Valjevu, kad god osete nekakvu teskobu, što se često poklapalo s mojim pripremama za odlazak, nađu najmanje sto razloga zbog kojih treba ostati u njemu. Iz straha da se iznova ne „upecam”, pođem u restoran „Zlatibor” da nešto „drmnem”, kad tamo naiđem na prizor zbog kojeg sam istog dana napisao uvodnik pod naslovom „Podvlačenje ’Politike’”. Ugledni ginekolog Dušan Jovanović naliv-perom „pelikan” uredno je podvlačio svaku značajniju informaciju i tekstove koji su otvarali strane najstarije novine na Balkanu. Na pitanje zbog čega to čini, predložio mi je da i ja počnem isto i da ću vrlo brzo saznati odgovor.
Ostajem, kakav odlazak. Tek sam došao, gunđao sam poluglasno. Ovde sam se u četrdeset i nekoj krstio, dobio svoju Jorgovanku, kćer Jelenu, danas profesoricu engleskog jezika, 14 puta preko Srasle bukve popeo na Ravnu goru, u manastiru Lelić dočekao iz Libertvila mošti vladike Nikolaja Velimirovića… Da ovde nisam bio, ne bih se, najverovatnije, nikad u životu sudario s vatrogasnim kolima – i ona i ja išli smo službeno na događaj. Ne bih znao kako se piše izveštaj sa groblja, a u fioci bi mi i dalje stajala jedina udarnička značka, koju sam 2014. godine poklonio azilantu iz Nigerije, zadivljen s koliko je požrtvovanja i volje pomagao građanima Krupnja na otklanjanju posledica katastrofalnih poplava. Neka pukne Petra Laslo. Ja bih ponovo s orkestrom na pedale!
U gradu u kojem se rukujete s boginjom lirike Desankom Maksimović, a potom jedno vreme stanujete na trgu koji nosi njeno ime, spontano vam se stvara uzvišen osećaj i neka vrsta obaveznosti. Pomišljao sam da bih ispao kukavica i licemer da mu okrenem leđa i odem bez pozdrava. Upravo ovih dana, čujem, priprema se okupljanje za neku novu „veliku valjevsku priču”. Bio bih presrećan da ona delimično bude slična onoj iz vremena kad je domaćin grada bio Dušan Mihajlović.
Od 7. januara 2016. Godine dopisnik „Politike“ iz Valjeva Budo Novović je u zasluženoj penziji